Problem nije u znanju!
Ovo je važno odmah reći. Većina ljudi koji vode projekte:
- zna osnovne PM pojmove
- prošla je neku obuku
- ima iskustvo
Problem nije u tome da „ne znaju upravljanje projektima“. Problem je u tome što znanje i svakodnevni rad nisu povezani u sistem.
Metodologija postoji – ali se koristi delimično.
Plan postoji – ali se ne ažurira.
Sastanci postoje – ali se ne donose odluke.
I onda se sve svodi na snalaženje.
Kako to izgleda u realnosti?
Evo tri tipične situacije iz prakse:
1. Plan postoji, ali niko ne zna da li je i dalje važeći
Zato se odluke donose „u hodu“, a plan služi više kao orijentacija nego kao alat.
2. Ljudi znaju šta treba da rade – ali ne i do kada i sa čim je to povezano
Pa svaka promena pravi lančanu reakciju.
3. Rizici se pomenu na početku, ali se posle više niko ne vraća na njih
Dok ne postanu konkretan problem koji mora hitno da se rešava.
Ništa od ovoga nije drama sama po sebi. Problem nastaje kada se sve dešava istovremeno.
Zašto se ovo stalno ponavlja?
Zato što većina timova nema jasan način rada koji se poštuje i kad je gužva.
Kad je sve mirno – svi „rade po pravilima“.
Kad krene pritisak – svako se snalazi kako zna.
Upravljanje projektima tada prestaje da bude struktura i postaje niz improvizacija.
Šta zapravo pravi razliku?
Razliku ne pravi još jedan termin iz metodologije. Ne pravi ni još jedan alat sam za sebe.
Razliku pravi povezan sistem:
- kako planiraš
- kako pratiš
- kako reaguješ kad stvari krenu drugačije
- kako uključuješ ljude u donošenje odluka
Kad to postoji, projekti nisu „savršeni“ – ali su pod kontrolom.
Ako želiš da razumeš kako se takav način rada gradi kroz obuku iz upravljanja projektima, ovde možeš da vidiš kako mi tome pristupamo:
Ako ne – i to je u redu. Poenta ovog teksta je samo da jasno vidiš gde nastaje problem.